"Nije li upravo neuhvatljivost egzistencijalnih tajni ono što život čini veličanstvenim?" Iz romana "Z"
ODLOMAK IZ ROMANA "Z"
Za Mandelbrotov skup kažu da je najsavršeniji od svih čoveku poznatih fraktala, a njegov vizuelni prikaz otkriva neizmerno bogatstvo detalja i geometrijskih pojava. Među njima su dendriti, antene, kardioide, zlatne spirale, morski konjaci, “Julijina ostrva”… ali svi ovi okom vidljivi i kompjuterski izrađeni detalji ni približno ne mogu da dočaraju njegovu kompleksnost. Zbog te njegove složenosti, kao i zbog svojstva samosličnosti kako u većim tako i u manjim razmerama, Mandelbrotov skup nazivan je čak vizuelnim prikazom večnosti ili “otiskom Božjeg prsta”, kao odraz samoreprodukujućeg, inflacijskog kosmosa.
Ali ne treba uzmicati pred ovakvim velelepnim nadimcima, iako bi priroda mog postojanja i podatak da stanujem u jednačini i da se zovem Z, umesto Jevgenij ili Žan-Pol, mogli pogrešno da upute na pretpostavku da su putovanja o kojima govorim svojstvena samo meni ili da su rezervisana samo za izabrane. Ljudski je um nenadmašivi majstor u postavljanju granica, ali ponekad je čoveku dovoljan samo mali podstrek (recimo, prisećanje na čuvenu izjavu Karla Sejgana: “Svi smo mi napravljeni od zvezdanog štofa”, ili osvrt na naučno otkriće da su identični geni odgovorni za ljudsku sposobnost govora i pesmu slavuja) da mu se, makar i na tren, poljulja iluzija odvojenosti od sveta koji ga okružuje. Svojim skladnim i rasprostranjenim oblicima, priroda nam ostavlja neku vrstu dokaza o sveprožimajućoj biti koja povezuje njene kreacije, što bi takođe trebalo da olakša vaše razumevanje osnove za moje iskorake van jednačine Mandelbrotovog skupa. Ako prikaz neuronskih mreža u ljudskom mozgu možemo nazvati gotovo savršenom kopijom prikaza rasporeda materije u kosmosu, ako čovek u sebi nosi genetski zapis pesme slavuja, zbog čega bi mu bila strana putovanja o kojima sam govorio? Po sličnom principu kao što se ja ovaploćujem u oblicima prirode, možda bi mu bilo dovoljno samo da sklopi oči i da unutar sebe spozna čitav materijalni i nematerijalni svet.
ODLOMAK IZ ROMANA "PARK LOGOVSKOJ"
Te noći…
Treće noći u Logovskoju, Sopoćin se iznova našao u nemilosti nedokučivih sila koje tamo vladaju, što mu je polako razdiralo svaku nadu da će ikada proniknuti u tajnu ovog mesta, a kamoli omogućiti sebi prevremeno bekstvo. Naime, sledeća stvar se zbila. Nešto pre dvadeset časova, Marija Petrovna, zvana Mašenjka, izvestila je prisutne da je došlo vreme da se oproste imajući u vidu da je čeka dugotrajan put do kuće, te unošenje drva i loženje peći, pa su se igrači okupili oko stare česme da je isprate. Da ispraćaj učini što svečanijim i u njega unese malo romantike, Volkov je na česmu postavio jednu vremešnu petrolejsku lampu, koja je Petru Petroviču, kao vođi turnira, bila ostavljena na korišćenje, ali samo pod izuzetnim okolnostima. Dok je plamen u lampi tiho tinjao, Sopoćin je ćaskao sa igračima i čekao trenutak da se Mariji Petrovnoj diskretno nametne kao saputnik, što bi, ukoliko sve izvede kako treba, konačno okončalo njegove muke. Zatim je sasvim nenadano osetio kako mu se večernja hladnoća uvlači u kosti, te se uputio ka klupi da uzme frak, uz pratnju nemilosrdne zvonjave koja je nagoveštavala da je izbilo dvadeset časova. Ali, kako je zvonjava zamrla i kako se Sopoćin ponovo okrenuo prema središtu parka, pod modrom mesečinom opazio je da je zamro i Logovskoj. Čitavo njegovo okruženje se okamenilo, igrači su kao upokojeni ležali izvrnuti preko svojih klupa, a petrolejska lampa prestala je da gori. U toj pogustoj tmini koja je zamenila laki svetlucavi mračak, ni Marije Petrovne, razume se, više nije bilo.